Божидар Стојадиновић | ЖРТВА


3.

Учини ми се намах да се љуска,
Та жута зидна плоча с оне стране;
Тамо не видим ништа, али слутим...
Удара вода силно; дуго пљуска...

На узан отвор, гле, један млаз пене
Хладан и праскав угледах где прође,
И до очију мојих чудан дође
Зрак сунца с блеска даљине црвене...

На ноге једва устадох, и руке
Пружих за тим неслућеним знаком,
И јако очи протрљах; за зраком
Испратих поглед из самотне луке:

Тамо се море пенило, хеј, вре̏ло,
Ветрови се црнели паклено
Небо је било за морем скривено –
На хладни зид вруће стискох чело...

То је кипео тамо живот, други,
Прави, крвави живот, буре праве;
Само ја бејах повијене главе,
И непомичног тела уз зид дуги.

И трошним, сувим прстима покушах
Отвор на зиду како да проширим,
Нисам могао више да се смирим,
Немоћну снагу о зидину кушах...

Море се врно у небеса пело,
Падало небо у море, без спаса,
И у крваве руке моје чело,
И очајање у кидање гласа...

Никад! То зачух као сасвим близу,
(Никад то није била реч речена)
И моје очи пљусну само пена...
Утонух опет у дубоку ни́зу...