Божидар Стојадиновић | ЖРТВА


2.

Њу сам ја себи одавно већ дао,
Ту страшну немоћ да ништа не дознам,
И да и своју мисао не познам.
То сам ја давно крај тог зида пао...

Да се радујем томе силно треба,
Да се веселим бескрајно ћу моћи!
Од радости јечаће све ноћи,
И сама плоча оловнога неба...