Божидар Стојадиновић | ВЕЧЕРЊИ СОНЕТ


Дрвета и шуме што се путем пружа,
Румен је вечерња позлатила врхе,
А сутон завија у контуре мрке
Све. Лахор разноси мирисе од ружа.

И мирише бреза, хучно шуми река,
До неба се диже стуб вечних топола,
Чије лишће свеже шапће песму бола,
Док гора умире без шума и јека.

Још понеки чобан из поља се враћа,
И двојнице носи њих се живо лаћа,
Па уморан седа крај некога бора

А сићани звуци слатко, тихо теку,
Реметећи нежно ту тишину меку,
Што лагано, лако лебди поврх гора.

На Ресави, 17. јула 1910. год.