Божидар Стојадиновић | ДРАМА


Врх наших поља пала хладна тама,
Кроз душе пусти ветрови вијоре,
У црне дане и у мртве зоре,
Плаче мати сама.

Сваки је живот једна горка драма,
Збораног чела, као од камена,
Уморне душе, као хладна стена,
Плаче мати сама.

Свака је кућа слика старог храма,
Срушеног негде од безверног слуге,
Као кип нежне бесконачне туге,
Плаче мати сама.