Божидар Стојадиновић | ЖРТВА


4.

Ту лежим, Боже безнађа и страха!
Послао си ме, а да ћеш ме чути
Обећао си; ја ћу издахнути,
И нестаће ме као мало праха!

Ти си ми дао очи, очи светле,
Да изумиру онда кад те траже,
И душу која само тебе каже:
Умрлу зору кроз камене петле...

Ти си ми дао твога неба. Неба!
Не да ме дигне, него да притисне,
И дао си ми срце да пресвисне,
И глад да тражим Тебе изван хлеба!

Отворио си ми очи да не видим
Тебе, но само да те мучно ћутим,
Да живим грозно и грозније слутим,
И да се тебе стидим, стидим, стидим...

Јер где си Ти, кад сви веле жив си?
Јеси ли само чемер мог рођења,
И само спас гробног измирења?
Где си? Нема Те! Што се кријеш? – Крив си!

Крив си и страшан и хладан и грешан
Глув и без страха, без свести, без вида
Боже, ја живим од тога твог стида
Кога ти немаш, немаш! Ти си смешан!

Никад те нисам видео до сада!
Не. Угледах Те само у безверју:
Крв од човека на невином перју
Под небом које пршти, гори, пада...

Ја живим, види, и растем у моћи
Од сумње. Сумњам, сумњам да Те има,
Или си само тама пред очима,
И Бог мог гроба, и Бог моје ноћи?

__________