Божидар Стојадиновић | БЕСАНИЦА


Некада као нека густа магла
Продире јако кроз груди прозирна
То измаглица јесени већ позне
Стабљику сагла...

Ниткуд краја око жива бића
Све нема краја, јер се туна сави
На земљу небо и тај мир што плави
Ткиво сваког листића...

Једино срце још се бори мало
И чини ми се да га дрхтај хвата:
Већ нема више ниједнога јата
Да није пало...

А кад се разби јаук што ме трова
Будна од тога залеђеног крика
Из давнашњега видим часовника:
Поворка нова...

29. IV 1921.