Божидар Ковачевић: ЦРНИ АНЂЕО


Црни анђео заносне лепоте
ког вапе и куну вековима људи,
разби ми ноћас бледом руком груди,
зграби ми срце, свирепо га оте.

Залуду плачем, ‒ о бола, о грехоте! ‒
за мојим срцем; његов осмех блуди:
црни анђео демонске красоте
утапа се у зори која руди…

Пролећни облак, надвијен над шумом,
у јутарњем руменилу благом,
пренух се нагнут над уснулом драгом.

Сниваше Дивна у пени од чипака,
усном се смејаше, а оком плакаше,
док јој се рука мојим срцем играше…