Борис Пастернак | ЗИМСКО НЕБО


Винут из дима као целац суви
Звездани поток посукља у ништа.
Клупко клизача изврнуто увис,
Куца се са звонком ноћи клизалиште.

Клизачу, ступај ређе, ређе, ређе,
У трку сеци, спутај краке дуге.
На окрету се уреже ко сазвежђе
У небо Норвешке шкрипање сличуге.

Ваздух ко гвожђе за ноћ је прибијен.
О клизачи! Тамо никога не брине
Што је, ко орбите наочарке змије,
На земљи ноћ, и ко кост домине;

Што као језик пса птичара суста
Месец уз копчу смрзнут; што су свима,
Ко фалсификаторима, наливена уста
Лавином леда што дух обузима.

  • Превео са руског Милорад Живанчевић