Борис Пастернак | ТУГОМ МУТИШ ОЧИ


Раздражљива а тако тиха,
сва си од ватре која гори.
Дај ми, у тамно здање стиха
лепоту твоју да затворим.

Гле како су преображене

у жару кућице абажура,
крај зида, крај окна, наше сене
и обриси наших фигура.

С ногама седиш на дивану,

по турски их под собом сплете,
свеједно - на светлу и у тами
ти ваздан судиш као дете.

Причајући - на концу се збише

зрнца што ти падоше с врата.
Поглед твој је тужан сувише,
а реч наивна и умиљата.

Реч љубав тек теби могу дати;

све друго је неважно, лако,
за те – свет ћу преименовати,
само ако ти желиш тако.

Можда ће чувство благо, тајно

твој тамни поглед да источи
и твог срца богатство сјајно?!
Зашто ли тугом мутиш очи?