Борис Пастернак | САН


Сањао сам јесен у магли стакала,
другове и тебе у веселој клапи,
и душа је моја на руке ти пала.
ко небески соко за крвљу што вапи,

Ал' време је ишло, старост га је такла,

и крунећи оквире копреном од сребра,
зора је из врта осипала стакла
крвавим и тужним сузама септембра.

Време је старило. У фотељи свила

ко лед је пуцала, сва трошна и болна.
Па и ти заћута – а гласна си била,
и сан већ утихну попут звука звона.

Пробудих се. Ко јесен, пуна бола,

бејаше ора, а ветар, пун језе,
и лако ко сламу, по киши из кола
у бегу је небом разносио брезе
.