Борис Пастернак | PRO DOMO


Наишла је сенка. Титра, нема мира
У пламену свеће. И у бекство нагла
С побледеле усне, с листа од папира,
Кроз прозорски отвор бео као магла.

Онда кад је песник – вероватност само

И досетка бледа огња који вене,
Како да не крикнем мучној сцени тамо:
“То је час убиства! Неко тражи мене!”

Онда кад из врата замирише сена,

Пјана ко пространство, дуга као тиха
Трка степе испод седла – тог ме трена
Држе само ватре ужареног стиха.