Борис Пастернак | ПОЕЗИЈА


Поезијо, у те ћу се клети!
И свршићу, кркљајући ко клан:
Слаткопевцу ниси став ка мети,
Место си - у трећој класи, лети,
Насеље си - а не припев знан.

Ко мај Јамске - спарна си очајно,

Шевардина ноћни шанац, јаз,
Где облаци јаучу бескрајно
И, разбив се, свуд им лети млаз.

И двојећ се ту, где скрећу шине,

- Предграђе си, а не препев лак-
Са станице, пометено мине
И без песме својој кући свак.

Кишне капи сред грожђа се стопе

И до зоре, дуго, дуго све
С крова својим акростихом кропе,
Дајућ рими мехурове те.

Поезија - истина је жива,

Ко под чепом празан жбун, пред слап,
Па и онда млаз нетакнут бива,
Стави свеску - па нек цури кап.