Борис Пастернак | АВГУСТ


Како и обећало, не да вара,
Јави се сунце јутром, рано,
Косом пругом шафрановом
од завесе до дивана.

Жарким, оно, покри окером
Оближњи луг, куће сеоске,
Моју постељу, јастук овлажен
И крај зида, полицу за књиге.

Сетих се којим поводом
Оста ми јастук овлажен;
Усних да сте на мом спроводу
Ишли кроз шуму, друг за другом.

Ко у групи, ко сам, ко у пару,
Кад неко спомену да је
Шести август по старом,
Преображење Господње.

Светлост та - без пламена
Стиже тог дана с Тавора,
И јесен, јасна, ко знамење,
К себи привуче погледе.

Прошли сте кроз мален, просјачки,
Наг, трепетљив шумарак
У загасито-црвен луг гробљански,
Што се жари ко тек печен медењак.

Умиреним његовим вршцима
Приближило се небо важно,
А оглашавање петлова,
Даљина понављаше истрајно.

У лугу, у лику земљомера,
Смрт је стала сред гробља.
У мртвачко ми лице загледа,
Раку би да ми по мери копа.

Свако је тад могао чути
Глас један спокојан, близак.
То мој беше, прошли, пророчки,
Нетакнут још распадањем.

“Збогом плавети и злато преображенске
Светлости, другог Спаса.
Ублази последњом женском милошћу
Горчину мог задњег часа.

Збогом године безвремене!
Опрости бездане унижења,
Жено, која бацаш изазове!
Ја сам за тебе бојно поље.

Збогом замаху крила испружених,
Полета слободе упорство,
И образу света, у речи пројављеног,
И стварање, и чудотворство!”

  • С руског превео Предраг Гвозденовић