Бертолт Брехт: СЕЋАЊЕ НА МАРИЈУ А.


У сенци шљиве време стало тихо,
Био је плави септембарски дан
И бледу, мирну драгу ја сам њих'о
У загрљају, као тихи сан
На летњем небу лежао је меко
Над нама облак. Гледао сам њу.
Био је бео и много далеко
Тај облак. После није био ту.

Дани су прошли, месеци протекли,

Низ реке плови и добро и зло.
можда су људи шљиве све посекли,
А питаш ли, да л' беше љубав то?
Ја ћу ти рећи: не сећам се ничег,
Па ипак, знам шта мислиш, знам то, да,
Ал' стварно више не знам њено лице,
Знам само још: пољубио сам га.