Бертолт Брехт: РОЂЕНИМА ПОСЛЕ НАС


1.
Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.

Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није код куће за своје пријатеље
Који су у невољи?

Истина: још зарађујем за живот.
Али верујте ми: пуким случајем. Ништа
Од свега што чиним не даје ми за право да се сит наједем.
Случајно сам поштеђен. (ако ме напусти срећа,
Бићу изгубљен.)

Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта!
Али како да једем и пијем
Кад оно што поједем отимам гладноме,
А чаша воде коју попијем недостаје жедноме?
А ипак једем и пијем.

Волео бих и да сам мудар.
У староставним књигама пише шта је мудро:
Не мешати се у спор у свету и свој кратки век
Проживети без страха.
Одржати се и без насиља,
Зло узвраћати добрим,
Свје жеље не испуњавати, него их заборављати –
Сматра се мудрим.
Ја све то не мгу:
Заиста, живим у мрачно време!

2.
У градове сам дошао у време нереда
Кад је у њима владала глад.
Међу људе сам дошао у време буна
И заједно са њима сам се бунио.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Јео сам између битака,
Легао сам на починак међу убице.
Љубав сам водио немарно,
А природу гледао без стрпљења.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Путеви су у моје време водили у мочваре.
Говор ме је одавао џелату.
Мало шта сам могао. Али би властодршци,
Надам сам се, седели безбедније да мене није.
Тако ми је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Снаге су биле слабе. Циљ је
Лежао веома далеко.
Био је јасно видљив, премда за мене
Готово недостижан.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

3.
Ви што ћете изронити из потопа
У коме смо ми потонули,
Спомените се,
Кад будете говорили о нашим слабостима,
И мрачног овог времена
Коме сте умакли.

Јер ми смо ишли, мењајући земље чешће но ципеле,
Кроз ратове класа, очајни
Кад је само неправде, али не и буне било.

А знамо и сами:
Мржња, чак и према подлости,
Унакажава црте лица.
Гнев, чак и онај због неправде,
Чини глас промуклим. Ах, ми
Што хтедосмо да припремимо тле за љубазност,
Сами нисмо могли бити љубазни.

Али ви, кад најзад дође време
Да човек човеку буде друг,
Спомените нас се
С трпељивошћу.
  • Превео са немачког Слободан Глумац