Артур Рембо: СУЗА


Далеко од сељанки, од птица и од стада, 
Пио сам, клечећи усред неког вреса 
Међу нежним лескама, под зеленим маглама 
Смлаћеног поподнева... Осим немог бреста, 
И ледине без цвета, и неба пуног тмице, 
Шта могох да пијем у младој Оази тој? 
Шта сам то повукао из врга - чутурице? 
Напитак златни, бљутав од кога тече зној. 
Такав бих богме био за крчму лоша фирма. 
Но небо се до вечери променило олујом. 
То беху црне земље, језера, јата риба, 
Станице, колонаде под плавом ноћном струјом. 
У девичански песак вода је шумска текла, 
Ветровито је небо локвице ледом било, 
Па ипак, као ловцу на шкољке или злато, 
Кад помислим да мени до пица није било! 

Маја 1872.