Артур Рембо: СПАВАЧ У ДОЛИНИ


Кроз котлину лудо речица шумори
Вешајући зељем сребрнасте траке.
Ужарено сунце већ зори на гори,
А у малом долу лескају се зраке.

Лежи млади ратник сред куштравих трава,
Око голе главе песма влати шушти.
Отворених уста, блед испружен спава.
По његовом лицу светлост неба пљушти.

Спава. Обрис ногу перуника скрива.
К'о болесно чедо ту насмешен снива.
О, загрли га, земљо, тако му је зима!

Ирис залуд нос му дражи мирисима,
Он укочен лежи с руком на грудима,
Где две рујне ране с десне стране има.