Артур Рембо: СЕЋАЊА


I
Бистра вода; ко сузе што муте дечји вид,
белина женских тела што се на сунцу ваља;
свила, с чистотом крина, и застава краља
с којом је нека девојка бранила градски зид.
Игра анђела; не – свеже руке од траве,
руке црне и тешке покреће златни ток.
Сен моста и брега њој су застор, док
ко небо над креветом небеса јој се плаве.

II
Ах! влажна окна бистре мехуре шире!
На лежај вода лије бледо злато без дна.
Зелена хаљина дечја постати зна
врба, где птице без узда неће да се смире.
Жути капак ока, чистији од цекина,
невен водени. Супруго, верности твоја –
у подне, мрзи из свог зрцала без боја
Црвен куглу с неба сивог од врелина.


III
Много усправна госпа на ливади бди
где снеже синови рада; сунцобран јој је дат;
поносна, гази цват, с којом води рат;
деца седе у цветној трави, и читају сви
књигу од марокена црвеног! А Он, јао,
ко хиљаду анђела које пут раздваја,
нестаје за гором! Она, сва без сјаја,
сва хладна, трчи! Човек је отишао!

IV
Жал што проже чисту и младу траву густу!
Злато априлских луна што греју кревет свет!
Славље сметлишта речних где буја дивљи сплет
када клијати почне трулеж у августу!
Сада, под бедемима у протицању плачи!
Горе само с лахором тополин дах се слива;
после је – вода, без врела, без одраза, сива:
старац, у мртвој барци, мучно муљ извлачи.

V

О прекратка руко! О непокретни броде!
Играчка мртве воде, ја ни до једног цвета
не могу допрети – до жутог што ми смета,
ни до тог друга плавог, пепељасте воде.
Ох, прах са врба! Крило што их љуља!
Давно су прогутане све трскине руже!
Мој чамац, непомичан – а његово уже
на дну те силне воде – сред каквога муља?