Артур Рембо: ПРВО ВЕЧЕ


Она се била врло свукла,
А велика су стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.

У моју је фотељу села,
Радосно руке склопи ту,
Испод голишавог јој тела
Ножице трептаху на тлу.

Погледах зрачак који блуди
- Из крошње лептирасти лет -
У њезин смешак и на груди,
Ко мушица на ружин цвет.

Мој пољубац јој ногу дирне.
И као казну за тај грех
Чух звуке бистре и немирне,
Кристално леп и суров смех.

Под кошуљу је раширену
Сакрила ноге: "Доста с тим!"
- Ту прву смелост допуштену
Казнила смехом веселим!

Дрхтуљке јадне, очи њене,
Додирнух усном лагано.
Нежно ми главу тад окрене:
"Ох, свиђа ми се, свиђа то!

Али ти морам рећи зато..."
Остатак јој у груди ја
Сакрих са пољупцем, и на то
Зачух њен смех што значи: да.

Она се била врло свукла,
А велика стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.