Артур Рембо: ОФЕЛИЈА


I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају...
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
Вода љуљушка велове, сплетене, деле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај крила прхне у трену:
- Тајанствена песма са златних пада звезда.

II 
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
- Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом духу што сања;
Слушало ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас лудих мора, грцај недогледан
Сломи детињи груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твога крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
- Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.
  • Препевао Иван В. Лалић