Артур Рембо | МОЈА БОЕМСКА ФАНТАЗИЈА


Ја кретах, с рукама у два џепа шупља;
Имао сам чак и капут идеални;
У скитњи, о Музо, био сам твој стални
Заточник што у сну цвет љубави скупља.

Рупом ми зјапише ципеле једине.
Бејах Палчић – сањар што сликове иште.
Велика ми Кола беху коначиште,
А моја сазвежђа шуштаху из тмине,

Те, уз пут седећи у јесење вече,
Ја их ослушкивах, пустивши да тече
Мојим челом роса – сок што снагом врца,

Па, слажући риме сред чаробне тмице,
Ја сам пребирао, к'о на лири, жице
Рањених ципела – стопу поред срца.