Анте Поповски: МАКЕДОНИЈА


Стисните травке
 исцедићете је.
Ослоните се о камен
њено ћете име чути.
Сиђите до реке 
дно ће вас њоме почастити.
Лезите и почините
и ноћ  ће вас њоме покрити
На овом храсту исписаћу  ти име 
нека га кише сперу
жедне у земљи 
 да напојиш.
На овој њиви грумен тебе  ћу засејати
да раж никне
да њиме  унуке прехраниш.
На овом риту оставићу те 
и када одем
опет да те посматрам 
Велику.
Ево те просте земље од дволичног камена и сунца
 Деце још непроходале  где одгрћу  лобање
По градинама.
Ево те просте земље од паучине и воде
Где слобода мудро записује имена сељака.
 Уместо икона по црквама
И где лето ко судбина
Траје до последњег устанка.
 Ево те просте земље од уморног дисања и мука
Кроз коју време одлази и опет се враћа
Са њом да подели лажно трајање.
 О, ево те просте земље од грча и од чекања
Што и звезде научи да говоре македонски 
 А нико је не зна.
Испеше се маглетине пут брда навише
- И месец ће украсти.
 Доле за реком
Горе за дубравом
Одзвања поље ко зна већ који век
Обувено у војничке цокуле.
За урлик вука и страх небеса моја је земља рођена
 Без  чемпреса и без дуге.
До капи, три дана пре него се покаженад  мојом   земљом
 Гробови облак посисају
И црна сенка ножа уместо крста камен што те покрива засењује
 За вјек и вјеков.
Јер ништа не пристаје овом дивљем биљу и црном бору
Једино да чека надошло.
Нагледах се месечине. Као кап  моја сагорела душа 
  Попих  те за три живота унапред и опет  горим.
Истекох са свим рекама и празна корита  донесох морима
 - И за шпијуна у твом месу, ако се скривао бол ме пече
Јер нас  ти од малена научи
Да се тако просто, тако јасно разумемо
Тај нож што га није - среће нема.
За неколико корака недостижности
остави  ме јутро за тобом.
Учини ми се растајемо се:
Твој пут навише
Мој пут теби води. 
Нагази ме, сакри ме у коренима својим
да се никада не растанемо.
  • С македонског превео Радивоје Пешић