Анте Поповски: ГОЦЕ ДЕЛЧЕВ


С разумом човека и здрављем топле земље
Дођох да лутам ноћ и дан, с краја накрај
                                      и нигде никог ништа...
Долазим памети, ал чему? Ја већ залутах
И касно је чак и за најмање кајање.
Дођох са једним телом- у ранама за два 
                                                   се враћам
На мом челу најцрња клетва је исказана
Не проклињи душмана и име да ти носи
-И  испод девет провалија отаџбину  ће
                                                ти пронаћи.
А с разумом човека и здрављем топле земље
Дођох на врелу крв моји снови да вежу корен
И спокојно покушавши да прочитам своје име
На камену мојих груди,
Које ћеми Македонија записати.
Донесе ме овде и остави самог
Да и за своју кожу стрепим
Као гладном вуку понуди ми се избезумљено
Док откријем да кроз тебе води
И црни пут за голготу.
А изгорех за нечим како санак над овим
                                         драгим пејзажима...
Пут ме доведе и до оних штипских брда
Усред ужегле иловаче да плачем,
Да хајдукујем са спокојство камена
И нож у свом месу да преболевам
Као свакодневника да ме најстравичнијом
                                           клетвом проклињеш.
И све је страшно. Оглувех за сваку добру реч
Размишљам-
Од Крушева, од Стогова, одакле све не
                                        копах ко зна шта
А ископах крвави ожиљак на твом челу
И још већ на свом срцу.
Остави ме овако самог и жедног на
                                        овој узвишици
Да сањам поље како се пролепшава
У благу дугу небо-земљу заборављени
Кад умиру.
А потом, пронађите ме тако скамењеног
                                                   на тој чистини
У црној ноћи прекривеног сном језера
Да моје очи гледају далеко и срце до бескраја
Да моје руке грле још нераздањене дане.
А потом у заносу поновите ми прићу
-Реке ће усахнути, друге ће надоћи црно на црном
                                                                                    црне...
Покријте ме са мало неба отаџбине моје само
Да у земји не осетим студенило туђих.
Зла црна мисао ме гризе, изгризла ме
Небо гори, ветрови лугове подижу
Ил сањам, ил небика сам слутим
Песму пре тихог руковања.
Тешко ми је,ми је тешко.Ти ми беше
И крило   и небо.
А прекри ме неспокојног да ми звона
Пут три неба плочу узносе.
Доле пољем, по врбацима, до срца
Све је тако и ноћ и нож у леђима забијени
Не уплашише ме векови са ножем у туђој руци
Плаши ме час са ножем од руке своје у леђа
  • С македонског превео Радивоје Пешић