Аница Савић Ребац: САФИЈСКА ОДА


Путнице вечна кроза све светове,
Ти што светлошћу дубоком просијаваш свест и сан,
И везом тајанственом држиш живот и смрт;
Ти што к
ô несито сунце упијаш у се све магле и сва мора пространства,
И сијаш пламеном новим из предмета сваког у који год зађеш;
Зашто си изабрала за вечно-усамљено своје огњиште
Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу?
Невидно свима и слепо за све, утонуло у мрежу снôва,
Неплодно к
ô зрно светлости бачено у пустињу неба,
Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости,
Нахрањено тек срећом свога бола:
Оно те слави као скривена
Кадионица у дну олтара,
Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита!

На међи сна и живота,
Где теку најгорче струје,
Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих!
Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути
У огњеној тузи крваре к
ô ране цветови јесењи, —
Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет.

Засијај и мени! К
ô нимфа у часу твог митског рођења
Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе,
Већ твој у њему снива лик к
ô далек плам.
Ходи! Све
међе се пред tобом руше: вековима се играш дугим
Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе.

О, спусти к
ô мост преко понора мрачних
Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.

  • Објављено у часопису "Мисао"