Аница Савић Ребац: АПРИЛСКО ЈУТРО


У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца, 
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа, 
И видела сам где цветају зоре неизречне 
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова 
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим: 
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови, 
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни, цветови звезданих бескраја, 
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души! 
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу, 
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке, 
Па модре сасе априлских ведрина 
Тихе маргерите у бездану морске траве, 
И пламене купе и гроздови свилни 
И гране јабука у цвету, сан ми отвараху чудне бескраје: 
Небесне стазе ме завале, с обрицањем једва подношљиве среће.