Ана Ахматова | ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ СУСРЕТА


Немоћне груди хватала ми језа,
А кораци беху лепршави. 
С леве руке рукавицу од беза
На десну у журби ја стави'

 

И чинило се, много је корака,
А знала сам – само их је три!
Међу јаворјем јесен као рака
Његове речи: „Са мном умри!

 

Варао сам туп осећај благи
Варљиве судбе зла и јада“.
Ја одговорих: „Хоћу, хоћу драги,
Умрећу с тобом одмах сада“.

 

Ово је песма последњег састанка.
Још само погледах тамни дом.
У његовој соби гори свећа танка
Равнодушно – жутим пламеном. 


  • С руског препевао Анђелко Заблаћански