Александар Тишма | С ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ


Празан је дан
када те не видим
а пун је срама и кајања
кад дођеш
али ниси сама.

Тада не умем да те гледам
и чини ми се да сам равнодушан
према твојој плавој крести
и влажној наготи очију
према копчама твоје хаљине
које те отварају као шкољку
од врата до неспокојног стегна.

Закључујем да говориш превише
да се превише крећеш окрећеш
без потребе – чему?
кад знам да после тога нећеш
ни са ким поћи у загрљај
који те оправдава.

Пуштам те да ме напушташ
пуштам те далеко далеко од себе
низ пучину улице
где се твој ход вијори
као пламен или као катарка.

Просто станем
мирно заостанем
и кад скренеш с правца мог погледа
не осврћем се за тобом више
него за оном тамо женом у жутој сукњи
која земљи ногама маше.

Ја се само стидим и кајем
што сам провео дан тако погрешан
и слушам смрт како броји преступе наше.