Александар Пушкин | ТРЕНУТКА ЈА СЕ СЕЋАМ


Тренутка ја се сећам сјајна,
Кад преда мном се ти појави
Као привиђење, као тајна,
И као лепоте удах прави.

Кад туга све ми скрха наде,

А кињиле ме стрепње таште,
Твој нежни глас ми певати стаде
И лик твој сневах на дну маште.

Но, доба мину. Вихор нежни

Распршио ми и сне и јаву.
И предадох твој глас нежни
И лик небески забораву.

Полако су се вукли дани

У забити, у заточењу,
Без заноса, без суза раних,
Без надахнућа, налик мрењу.

Али стиже души буђење.

И опет ми се ти појави
Као ненадано привиђење
И као лепоте удах прави.

Куцати стаде срце вруће,

Нов живот у њему маха узе.
И опет пламти надахнуће,
И љубав сја, и теку сузе.