Александар Пушкин | ПОЗИВ


О, ако збиља, док је мрак
Кад сан стиша душе живе,
И с неба падне сјајни зрак
На неме гробне плоче сиве,

О, ако збиља у позни час
Опустоши гроб за гробом,
Чекам тад на сусрет с тобом,
Чекам тад твој лик и твој глас.

О, дођи ми, кроз ноћ, кроз сан,
Онаква као задњег часа;
Ко лед и сва ко зимски дан;
Од бола бледа без гласа . . .

О, дођи ми што пре, што пре
Ко ветра дах, звук, ил' тајна.
Ко страшна сен – звезда сјајна,
Свеједно је: што пре, што пре!

Не зовем те никад због тог
Да корим људе чија злоба
Учини крај живота твог,
Ни да прочитам тајне гроба,

И не због тог што сумњи рој
Душом носим: да преболим,
Не могу, јер још те волим,
И још сам ко некад твој.

1830.