Александар Пушкин | ПОД СИЊИМ НЕБОМ ЈЕ


Под сињим небом је, у родном крају свом
Венула сетна, замишљена...
На крају увела и можда, нада мном
Лебдела већ је сенка њена.
Но непреступна црта стоји измеђ´ нас:
Залуд сам стару љубав звао
С равнодушних сам уста чуо смрти глас,
Равнодушно га саслушао.
И ето кога љубих душом својом свом
С толико тешких жудњи, нада,
С толико болног туговања за њом,
С толико безумља и јада!
Па где су патње, љубав? Сад у души тој
За сенку коју смрт ми узе,
За сећање на живот неповратни мој,
Не налазим ни бол ни сузе.