Александар Пушкин | НОЋ


Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,
Ремети ћутање у ноћном часу тамном.
Крај моје постеље, при невеселој свећи,
Промичу стихови сливени, жуборећи -

Бујице љубави што, пуне тебе, хује.
Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,
За мене сија он. И чујем сад, у тмини:
- Мој мили - твоја сам - да, твоја сам, једини.

1823.