Александар Лесо Ивановић | ЉУДИ СЈЕНКЕ


Има на свијету мирних, добрих људи
што кроз свијет нечујно и тихо газе
као да ногом ступају по памуку,
а наше очи никада не опазе
ни њих ни њину тиху радост или муку.

Има ћутљивих патника на свијету

што се само уморно и горко насмијеше
на људе кад се о њих тешко огријеше
и сумину их невини, налик цвијету.

И има људи усамљених и боних,

са образима упалим и жутим,
што не чује им се ни смијеха ни плача,
што живе као самотна и дивља драча,
али с бодљама унутра окренутим,
да ниједна никога не огребе
и да ниједном никога не убоду
до само своје рођено срце и себе.

Њих не види наше око кад их сријета,

кад тихо прођу у мимогреду мирну,
јер никог они ни лактом не додирну
у вјечној гужви и вреви овог свијета.

И живе тако, нечујни и невесели,

и миле као сјенке, као вријеме и сати,
и тек кад умру, сломљени и увели,
објаве црни посмртни плакати
да су и они са нама живјели.

aleksandar-leso-ivanovic