Алекса Шантић: МРАЗ


Врхове брда сјај јутарњи жари,
Сребрна магла диже се са грма;
Високо шуме јабланови стари
И поток тече као чиста срма.

Све се весели. Само неко плаче
Дубоко негдје, у мразу, у гробу,
Уздише, јеца, све јаче и јаче-
Зове ме да му олакшам тегобу.

О срце моје, ти ме немој звати,
Утјехе теби ја не могу дати...
Судба је твоја као судба ноћи

Што вјечно лута да достигне сунце:
Прелази мора, пустаре, врхунце,
Но сунцу нигда, нигда неће доћи.

1905.