Алекса Шантић: ЉУБАВ


О, да ми је нешто па да будем река,
Па да течем испред твоје куће мале;
Певајући теби, да разбијем вале 
О прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да лепота твоја осипље и греје.