Алекса Шантић | ГОСПОЂИЦИ


Некада сам и вас на колену цупкô
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли кô ријека нагла,
Кô тренутни снови, као пусте варке:
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.

Ја знам: ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,
По косама мојим попануло иње.