Алекса Шантић: ЧЕКАЊЕ


Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,

У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!

Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи, да заједно молимо нас двоје:

Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.