Алекса Шантић

 Алекса Шантић 
_______________________________                                    ___________

Поезија суштине
     

Алекса Шантић 

Рођен у Мостару 27. маја 1868. где је провео највећи део свог живота. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани. 

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. 

За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. 

Последњи је песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама — Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овде и друге.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. године.