Уживам у пролећном плаветнилу –
небески шећер је посут на земну тацну;
а волим и кад, с јесени, лију кише,
и кленове који лапавицу скрише.
Има и таквих залазака који те жацну
да помислиш: нема ме више!
Ако ветар волиш и сиве гранчице,
божје звезде и божје зверчице;
ако видиш у милој речи Русија
само даљину која златно сија
и њише се, пахне, као различак –
заволећу те, и више чак
него што волим раскошан тапет
шума, залазак сунца, градоносни облак
и длакаве гусенице које привлачи цвет;
допашћеш ми се, ако си као и ја,
пажљив према свакој ситници која нас на живот тера
и кажеш сунцу: хвала ти што сијаш.
1922.
