идем твојом улицом.
Прозор отворен.
Ти чекаш.
Пролазим поред башта.
У гранама се смењују
годишња доба.
Час сам бео од снега,
час зелен од пролећа.
Сваке ноћи гледам издалека:
прозор твој да ли сија.
Ако сија
тад и у мени засија.
Идем тако:
час мокар од јесени,
час прашњав од лета.
Али једном када дођем
у прозору биће тама.
Ја стојим и не верујем:
Отишла без збогом!
